Milju i njenog supruga Jovana sam upoznala, ne nisam ih upoznala, oduvek sam ih poznavala. Bili su prijatelji mojih roditelja, generacijski prilično straiji od njih, ali nekako su oduvek bili tu. Bilo ih je na prvim slikama u albumu mojih uspomena.
Nije mi baš nešto bila draga, Milja, nije ni pokušavla da uspostavi kontakt sa mnom, a kamoli da razmišlja o tome, imam li nekih osećanja prema njoj. Znate onaj tip ljudi, koji odmah kaže – ne umem sa decom! S vrata potapšu dete po glavi, kažu nešto kao, – dobra si ti devojčica, baš si porasla. Tutnu ti u boljem slučaju neki slatkiš, u gorem neku sitnicu, totalno neprimernu uzrastu i to je to.
Dakle, niti mi je bila važna, niti nevažna, jednostavno postojala je.
ceo tekst
Нема коментара:
Постави коментар