Prozna igra pokrenuta kod Vanje na blogu filoblogija, priča br.1, kako sledi:
Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. – Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno….
ceo tekst
Нема коментара:
Постави коментар